Face Washing 2 / oil on glass / 1998 / 40x90cm
Датум на продукција | 1998 |
Категорија | Друго (проекти, скици, видеа, фотографии, документарци), Зиден објект |
Портретирањето како концептуалистички предзнак на проектот „Во непознатото постоење“ (1998),[Изложба „1111 портрет“ (8.7-17.7.1998) Четврта годишна изложба на Сорос центарот за современи уметности – Скопје, Македонија, локација Art City, Хавзи-пашини конаци, с. Бардовци.] е замислено како гест на меѓусебно влијание, кое ја отсликува или претставува променливоста на интерактивните односи помеѓу ликовниот уметник и критичарот. Во маслена техника на стакло, нанижаните естетички поединости, метафорички изразени преку мноштвото „камилици“, упростуваат едно себевидување во реалните заменски односи меѓу критиката и автокритицизмот.
Преку оваа огледална рефлексија, уметникот ја набљудува еволутивната фаза на создавањето, како инфериорен и можеби инертен став во однос на интуитивните сили кои го поттикнуваат спротивставеното стојалиште на уметноста и нејзините постериорни манифести. Вкрстувањето меѓу овие две доминантни тежишта се пријавува како клатно, според кое „портретот“ може да биде сето она во кое има што да се загледа или празна лексика без конотативни правци. Лакановски гледано, влегувањето во непознатото постоење можеби навестува една „субјективна нередуктивност на другото“[Alain Badiou and Élisabeth Roudinesco, Jacques Lacan, Past and Present: A Dialogue, trans. and forew. Jason E. Smith, (New York: Columbia University Press), 63.] во себе, или пак се себеогледува при процесот на идентификација и следствено трансформација.[Концептот на другото „autre“ (other) потекнува од Фројдовиот „објект“ или Лакановото истражување на другоста (otherness). Jacques Lacan, Écrits: A selection, trans. Alan Sheridan, forew. Malcolm Bowie (London and New York: Routledge, 2005), 1-2.] Творбата, семантичкиот диптих „Во непознатото постоење“ е „подражавање на природата“ во Аристотелова смисла – не реалистичка, туку спрема човековата природа, таква каква што би требало да биде.[Rensselaer W. Lee, Ut Pictura Poesis. The Humanistic Theory of Painting (New York: W. W. Norton & Company, Inc., 1967).] Односот меѓу пиктуралната претстава и вербалниот исказ „my face is still because of the comfortability of my body“, се пројавува како кодифицирано „знаење“, а не значење. На тој начин, уметникот, критичарот се себепроектира во стварноста, преку екстериорност на формата која се конституира и е конституирана во исто време, се создава и е создадена, симетрично инвертирајќи се во препознатливиот, видливиот свет.